Digitalni repozitorijum Narodne biblioteke Srbije

Retraction Watch je blog koji su pokrenuli naučni radnici i urednici naučnih časopisa Ivan Oransky i Adam Marcus 2010. godine. Cilj pokretanja ovog bloga jeste povećanje transparentnosti u procesu retrakcije. Naime, ova dvojica naučnih radnika su shvatili da, koliko god nauka ispravlja samu sebe (self-correcting) objavljivanje retrakcija, pa i erratum-a i corrigendum-a nije potpuno transparentno, odnosno javno. Kako ne postoje tačno naznačena pravila za objavljivanje retrakcija, već samo preporuke, časopisi retrakcije objavljuju i obrazlažu „prikriveno“, a sporni radovi nastavljaju da budu citirani, a rezultati primenjivani u praksi. Autori ovog bloga su odlučili da otvore mesto, na kojem će ovakve prepreke biti prevaziđene.

Retraction Watch je mesto otvoreno za sve zainteresovane strane koje mogu da objave pokretanje diskusije o retrakciji, ili njihovo objavljivanje; sumnjivo ponašanje časopisa i njihovih uredništva po pitanju objavljivanja retrakcija.

Preporuka

Retraction Watch nije sajt neke zvanične institucije ili organizacije za vrednovanje časopisa i naučnog rada, te samim tim ne postoji nikakva obaveza reagovanja na ovakve objave. Ipak, treba imati u vidu da su ovo nove pojave u ovoj oblasti koje privlače veliku pažnju i možda ne treba zanemariti objave postavljene na ovom sajtu. Urednici mogu da se prijave na primanje redovnih obaveštenja sa ovog sajta, i tako budu upoznati ukoliko njihov časopis ili autor koji je kod njih objavljivao bude „prozvan“, i onda donesu odluku da li da reaguju na ovakve objave i ako da, kako da reaguju.

Programi za otkrivanje plagijarizma

Programi za oktrivanje plagijarizma su alati koji lociraju slučajeve plagijarizma u tekstualnom dokumentu. Programi za detekciju plagijarizma rade po dva modela: tako što tekst porede sa grupom tekstova za koje se pretpostavlja da su originalni, odnosno sa kojima postoji mogućnost preklapanja, ili tako što proveravaju tekst sam za sebe tražeći razlike u jedinstvenom stilu pisanja autora, što se uzima kao potencijalni indikator da je tekst plagiran. Program za detekciju posle provere vraća rezultat, koji pokazuje u kom procentu postoji preklapanja teksta sa drugim tekstovima sa linkovima, ka tuđim tekstovima. Ovi programi nikako nisu konačni pokazatelji da li je u pitanju plagijat ili ne. Oni samo ukazuju da preklapanje postoji i da taj tekst treba proveriti.

Programi za detekciju plagijata su skupi i vrlo često se na njih pretplaćuju celi univerziteti ili druge naučne zajednice. Ali, postoje i besplatne verzije za čije korišćenje postoje neka ograničenja kojih treba biti svestan prilikom njihovog korišćenja.

Navodimo neke od najčešće korišćenih alata:

Komercijalni

Efikasnost softvera zavisi od baze podataka (tekstova) koja stoji iza njega. iThenticate je jedini softver koji je specijalizovan za otkrivanje plagijarizma u naučnim radovima. Turnitin, koji je solidan i dosta košta, prevashodno je pravljen za otkrivanje plagijarizma u seminarskim, diplomskim i master radovima, kao i doktorskim tezama, i on se oslanja na bazu podataka koja, pre svega, sadrži takve tekstove. Nijedan besplatan softver nije specijalizovan za otkrivanje plagijarizma u naučnim radovima. To nikako ne znači da oni neće baš nikada otkriti plagijarizam. Treba ih koristiti imajući na umu njihova ograničenja. Veoma je važno da izbegavate alate koji traže da šaljete fajl sa tekstom.

Bilo koji besplatan softver možete testirati na sledeći način: izaberite nekoliko već objavljenih radova iz oblasti koju pokriva vaš časopis. Neka ti uzorci budu iz časopisa različitog profila i na različitim jezicima. Uzmite i odlomak iz neke knjige, neko saopštenje sa konferencije i odlomak iz neke doktorske teze. Prilikom izbora radova, gledajte da isti nisu dostupni na ResearchGate-u i sličnim mrežama za naučnike, zato što alati koji proveravaju plagijarizam (naročito besplatni) obično prvo tamo traže, pa kad nađu, stiče se (često pogrešan) utisak da su mnogo efikasni. Iz tih tekstova izvucite odlomke, pa ih prepravite u nekoj meri – promenite malo red reči ili rečenica – dakle, svesno napravite plagijat. Zatim, te odlomke analizirajte uz pomoć softvera za otkrivanje plagijata. Na taj način ćete relativno lako proveriti njegovu osetljivost. Ako alat uspe da prepozna malo izmenjen tekst, vi taj tekst izmenite još malo... i tako sve dok isti, ne uspe da prepozna da je tekst plagiran.

Može se, na primer, desiti da softver prepozna radove koje je objavio veliki izdavač, ali da ne pokriva baze manje poznatih izdavača. Može se desiti da prepozna radove u otvorenom pristupu, ali ne i one koji su dostupni tek uz plaćanje pretplate. Tako ćete vrlo lako saznati koja su njegova ograničenja i da li on pokriva oblast koja je relevantna za vaš časopis, odnosno da li je on za vas upotrebljiv. Naravno, morate imati na umu da softver neće uspeti da otkrije plagijate nastale prevođenjem i plagijate nastale korišćenjem tuđih ideja, bez ponavljanja tuđih reči (a obe pojave su zastupljene kod domaćih autora u oblasti humanističkih nauka). Takođe, čak ni skupi alati često ne uspevaju da otkriju slučajeve plagiranja radova koji su objavljeni tokom poslednjih nekoliko sedmica (zato što i internet robotima treba neko vreme da pokupe podatke, a i treba malo vremena da se ti radovi uključe u baze podataka na koje se oslanja iThenticate). Tu su recenzenti apsolutno nezamenljivi.

Ono što uvek treba imati na umu prilikom korišćenja bilo kojeg programa za detekciju plagijarizma neobjavljenih radova, jeste da li prilkom slanja teksta na proveru ne kršite autorska prava autora rukopisa, i/ili obavezu da poslati materijal tretirate kao poverljiv. U uslovima korišćenja treba jasno da stoji šta platforma koja je program razvila radi sa tekstom koji ste poslali, kako bi bili sigurni da nismo narušili prava autora.

Besplatne verzije ovih programa su nestabilne. Dešava se da povremeno prestanu da rade ili da ne vraćaju rezultate. Kod besplatnih verzija treba voditi računa o tome koji deo teksta se ubacuje u program. Afilijacije autora i reference svakako treba isključiti iz pretrage, jer će taj deo teksta sigurno davati veliki procenat preklapanja. „Materijal i metode“ je odeljak o kom se takođe može razmišljati da bude isključen. Plaćene verzije programa nude opciju da se ovi delovi rada isključe iz detekcije plagijarizma. Prilikom izbora programa treba voditi računa o tome koje jezike program pokriva takođe.

Ključnu ulogu u otkrivanju plagijata najčešće ima recenzent. Dešava se da rukopis prođe kroz softver, da ne deluje sumnjivo, a da recenzent ustanovi da je u pitanju čist plagijat. Ima autora koji plagiraju rezultate iz starijih izvora, koji nisu dostupni u elektronskom obliku na internetu. Dešava se i da autori prevedu na engleski (ili neki drugi jezik) svoj ili tuđ rad, koji je prethodno objavljen na nekom drugom jeziku. Pored toga, dešava se i da neko vešto prepriča tuđe rezultate i da ih podmetne kao svoje, a izvore ne citira.

S pravom se može pretpostaviti, da je neko ko pokušava da podmetne plagijat kao originalni rad sklon takvim obilicima ponašanja, i da se oni mogu primetiti i u njegovom ranijem radu. Proverom određenih podataka pre čitanja samog rada, može se olakšati otkrivanje zloupotrebe.

Uvek treba proveriti:

ko su autori (i da li zaista postoje data imena sa datim afilijacijama i kontakt podacima)

Ovo je naročito važno za one naučne oblasti u kojima se mnogo objavljuje i gde nije lako identifikovati autore, zbog njihove brojnosti i sličnih imena. Od autora treba tražiti da prilikom slanja rada obavezno dostave što detaljnije podatke o svim autorima, a naročito puna imena, afilijacije i mejl adrese svih autora. Preporučujemo da potvrdu da je rad stigao u redakciju šaljete svim autorima, a ne samo onom zaduženom za korespondenciju (iako će se dalja prepiska voditi sa tim autorom), zato što se na taj način daje mogućnost autorima koji nisu dali saglasnost da se rad šalje, a potpisani su, da odmah reaguju. Pored toga, autorima treba sugerisati da dostave i ORCID ID (takođe za sve autore), ako ga imaju. Proverite i profile na mrežema kao što su ResearchGate i Academia.edu, ali prilikom te provere budite posebno oprezni zato što postoje lažni profili. Autore svakako treba „provući“ i kroz Google, da se vidi u kakvim se kontekstima pominju. Prilikom pretraživanja uvek treba proveriti različite varijante pisanja imena, uz korišćenje navodnika: puno ime i prezime, prezime pa ime, inicijali i prezime, a i u kombinaciji sa imenom institucije (ima autora koji navode npr. institucijiu iz SAD kao svoju matičnu kuću, iako su, u stvari, iz Irana ili Kine). Nekada je korisno sličnu proveru obaviti na Yandex-u, zato što Google blokira određene sajtove (isključuje ih sa liste pogodaka). Efekte takve provere ne treba potcenjivati – npr. dugo nakon što je otkriveno da je „engleskva verzija“ časopisa Sylwan lažna i da iza nje ne stoji renomirani časopis, autori iz Srbije su i dalje slali radove u taj lažni časopis, iako se već samim ubacivanjem imena časopisa u Google lako dolazi do podatka o kakvoj se prevari radi. U opštim pretraživačima se može doći i do podataka o radovima koje su autori objavili u časopisima koji se ne indeksiraju u referentnim bazama podataka.

da li ima stranicu (ili se pominje) na sajtu institucije koju je naveo (i da li je taj sajt pravi, jer ima i lažnih, kao što ima „kidnapovanih“ časopisa – npr. postoji sajt na kom piše da je to zvanični sajt nekog univerziteta, a on to nije),
da li se njegovi radovi mogu naći u referentnim bazama podataka (a to ćete najlakše proveriti ako imate ORCID autora).
gde je objavljivao, kojim temama se bavio

Posebno treba biti oprezan sa autorima koji često objavljuju radove u časopisima, kojima je tema njihovog rada sporedna ili periferna. Oni to najčešće rade zato što računaju da redakcija neće moći da obezbedi dovoljno kompetentnog recenzenta (ili poznaju urednika, pa im on čini uslugu). Treba biti oprezan i kada su u pitanju autori koji radove uglavnom objavljuju u časopisima u kojima su sami urednici ili članovi redakcije. Osim toga, ne treba gubiti vreme na autore koji objavljuju radove u predatorskim časopisima. Naročito treba proveriti da li su neki od objavljenih radova povučeni (retracted), i zašto su povučeni (to je jedan od razloga zbog kojih se procedura povlačenja mora obaviti transparentno, a povučeni radovi se ne smeju brisati).

da li su njegovi radovi dostupni i kakvog su kvaliteta

Autori koji su skloni recikliranju svojih i plagiranju tuđih radova, često objavljuju u časopisima koji imaju relativno mali IF, naplaćuju pretplatu, a najčešće nisu uključeni u pakete velikih agregatora, kao sto su EBSCO, Ingenta, i nisu dostupni u bibliotekama. Na internetu su dostupni samo do nivoa apstrakta. Kada urednik ili recenzent koji sumnja da neki rad poslat u časopis predstavlja autoplagijat traži da autor pošalje rad koji ima sličan naslov i sadržaj kao rad poslat na recenziju, autor sklon zloupotrebama obično izbegava da to učini, koristeći se različitim izgovorima. Recenzent ima puno pravo da traži dodatne informacije, pa i radove koje je prethodno objavio, a koji se bave sličnom temom kao rad koji se recenzira. Kako bi se obezbedila anonimnost recenzije, recenzent treba da zamoli urednika da to učini umesto njega. To treba činiti kad god postoji i najmanja senka sumnje ili treba dodatno osvetliti neki problem (npr. autor navodi da je problem bitan za argumentaciju objasnio u nekom prethodnom radu ili tezi, a taj materijal recenzentu nije dostupan, pa ne može neposredno da proveri da li je to zaista tako). Ako autori odbijaju da dostave traženi materijal (a nema razloga da odbijaju zato što je to već objavljen materijal koji urednik i recenzent ne mogu da zloupotrebe), njihove rukopise treba eliminisati, bez kompromisa.