Veliki broj časopisa nigde na svom sajtu ne navodi da se njegov sadržaj nalazi u režimu otvorenog pristupa, iako se zaista nalazi u otvorenom pristupu. Ovaj podatak treba da stoji na sajtu, već u prvim rečenicama kojima se opisuje časopis, ali se u domaćim časopisima ta potreba uglavnom ne prepoznaje. Generalno gledano, u našoj sredini se smatra da se dosta toga podrazumeva, pa se često ne navodi ni da se radovi recenziraju, ni kako se recenziraju itd. To se pokazalo kao veliki problem prilikom apliciranja za indeksiranje u WoSu, Scopusu i drugim bazama podataka.

Izgled i sadržaj sajta

Sajtovi časopisa

Sajtovi časopisa su najslabija karika u sistemu naučnog izdavaštva, a preliminarni rezultati ankete pokazuju da se ovom problemu ne posvećuje dovoljno pažnje. Najveći deo sredstava odlazi na štampu, dok je procenat sredstava koja odlaze na uređivanje i održavanje sajta retko veći od 10 posto ukupnog budžeta, a često se dešava i da se ovi poslovi obavljaju volonterski. Veliki broj časopisa ne razmišlja o smanjivanju tiraža i ukidanju štampane verzije zato što se veruje da bi na taj način izgubili čitaoce, ne uviđajući da sa druge strane gube znatno veći broj potencijalnih čitalaca zbog neažurnog ili tehnički loše urađenog sajta. U diskusiji je pomenuto da je u takvim časopisima (u kojima se ovaj posao obavlja volonterski) veoma teško naložiti licu koje taj posao radi da unese određene izmene i da se često ima kašnjenja prilikom postavljanja elektronskih verzija svezaka. Istaknuto je i da je situacija mnogo bolja u redakcijama koje su vezane za institucije u kojima postoji osoba zadužena za održavanje sajta (kojoj je to u opisu posla i za to prima platu). Pored toga, kod nas ne postoji odgovajući profil IT stučnjaka koji se profesionalno bave uređivanjem elektronskih verzija časopisa, a IT stručnujaci „opšte prakse“ nerado se upuštaju u proučavanje alata koji se koriste u ovoj oblasti zato što je tržište relativno malo, redakcije imaju male budžete, pa oni ne vide način da uloženi trud unovče. Urednici i članovi redakcija najčešće ne poznaju tehničke standarde, pa se neretko dešava čak i kada se izdvoje znatna sredstva za izradu sajta isti ne bude sasvim funkcionalan (pre svega se misli na strukturu metapodaka i mogućnost njihovog preuzimanja) zato što pred tehničko lice nisu postavljeni jasni zahtevi. Ovo je veoma ozbiljan problem i s pravom se može reći da nije mali broj časopisa u Srbiji koji na ovom planu kasni deset i više godina za savremenim standardima i da zbog toga sadržaj časopisa ne dolazi do publike, pre svega one mlađe, iz koje se regrutuju budući čitaoci (koji bi te radove citirali), autori i recenzenti. Samim tim postoji opasnost da časopisi kvalitetnog sadržaja budu skrajnuti i potisnuti od strane onih manje kvalitetnih koji su uspešnije savladali probleme tranzicije ka elektonskom izdavaštvu. Ovom problemu bi se u najskorijoj budućnosti morala posvetiti velika pažnja. Možda rešenje leži u angažovanju (kao članova redakcija, za određenu nagradu ili platu) mlađih saradnika voljnih da uče. U svim oblastima postoje pojedinci koji se zanimaju za IT i vole da istražuju u toj oblasti. Osim toga, među pripadnicima mlađih generacija koje završavaju studije bibliotekarstva ima sve više onih koji vešto barataju elektronskim alatima, a zbog prirode svoje struke dobro poznaju strukture metapodataka i način funkcionisanja naučnog elektronskog izdavaštva.

(pitanje iz ankete) 91. Za svaki rad u svesci na sajtu se navode sledeći metapodaci (na posebnoj strani):

Ne misli se na metapodatke sadržane u PDF dokumentu, nego na posebnoj html (ili php i sl.) strani sajta koja je posvećena jednom (svakom) članku. Na primer, ovako: http://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei

Ako linkovi sa sadržaja časopisa direktno vode ka PDF dokumentima, tih metapodataka na posebnoj strani nema. Mi smo, međutim, iz časopisa koji na sajtu imaju samo sadržaj sveske koji direktno vodi ka PDF dokumentima dobijali odgovore da na posebnoj strani imaju sve navedene metapodatke.

(pitanje iz ankete) 92. Da li je rezolucija sajta prilagođena prikazivanju na različitim digitalnim uređajima (responsive design)?

Responsive design podrazumeva prilagođavanje elemenata dizajna i sadržaja sajta rezoluciji uređaja. Tako se, na primer, prilikom pregledanja sajta na tabletu ili mobilnom telefonu neki elementi smanjuju i/ili pomeraju, glavni meni menja oblik itd.

Kako se proverava da li je dizajn sajta „responsive“? U pretraživaču Mozilla Firefox, u meniju Tools izabrati opciju Web developer, pa Responsive design view. Ova opcija se najčešće koristi prilikom izrade sajta, za testiranje, i nudi nekoliko najčešće korišćenih rezolucija (uputstvo: https://www.youtube.com/watch?v=iJ4C7VnIMC8). Ako na rezolucijama koje koriste tableti i telefoni deo sadržaja ostane skriven sa desne strane (tako da se mora koristiti scrollbar da bi se do njega došlo) sajt nije „responsive“.

Časopis nema svoj sajt, već je dat u PDF-u na sajtu nekog društva ili institucije, da li se ova anketa odnosi na naš časopis?

Da. Svi su pozvani da popune anketu, osim, eventualno, časopisa kojih nikako nema na internetu i ne nameravaju da se tamo uskoro pojave.

Šta sve treba da se nalazi na sajtu određenog časopisa? Da li politika časopisa i uputstva autorima treba da se nalaze na sajtu časopisa, ili samo u štampanoj verziji?

O tome šta sve treba da se nalazi na sajtu časopisa biće više reči na radionicama koje će se održati tokom jeseni. Imajući u vidu da je otvoreni pristup koncept koji je vezan za internet i elektronska izdanja časopisa, preporuke koje ćete od nas dobiti odnose se, pre svega, na sajt časopisa. I politika časopisa, i uputstva autorima treba da se nalaze na sajtu časopisa, a mi preporučujemo da to bude u okviru posebnih rubrika i na posebnim html/php stranama (a tu se onda mogu dodati i kao PDF dokumenta, da bi potencijalni autori mogli da ih preuzmu i prouče) – dakle ili samo html/php, ili i html/php i PDF.

Pošto nam se cela arhiva nalazi na SCIndeksu, da li moramo da imamo sve brojeve i radove i na našem sajtu ili je u redu da budu samo na SCIndeksu? Da li je u redu da dokumenta (uputstva, politika, izjave, itd.) budu na našem sajtu a radovi da budu linkovani ka SCIndeksu?

U redu je! Časopisi koji su u punom tekstu dostupni na Scindeksu, a imaju i sajt, mogu da sadržaj na sajtu časopisa povežu sa Scindeksom (tako što link sa naslova nekog članka vodi na stranu sa metapodacima koji odgovaraju tom članku u Scindeksu). Takođe, nema potrebe da se PDF deponuje i na sajt časopisa (i tako zauzima prostor, koji se najčešće plaća), ako već postoji na Scindeksu. S obzirom na to da se na Scindeksu nalaze samo naučni radovi, a neki časopisi objavljuju i druge sadržaje (kao što su prikazi knjiga, hronike, nekrolozi itd.), ti sadržaji se mogu postaviti na sajt časopisa (linkovi za naučne radove vode ka Scindeksu, a linkovi za ove druge sadržaje ka PDF dokumentima deponovanim na sajt časopisa). Politika, izjave i uputstva mogu da se postave na sajt časopisa. Pokušaćemo da se dogovorimo sa CEON-om da se njihova platforma malo proširi kako bi se časopisima omogućilo da politiku, izjave, uputstva itd. postave na SCIndeks. Ako bi se to realizovalo, časopisi koji objavljuju samo naučne članke mogli bi SCIndeks da koriste kao sajt časopisa.

Časopisi koji koriste CEON-ov profesionalni paket, Asistent kao sajt časopisa, neretko paraleno održavaju i sajt časopisa na svom serveru ili u okviru sajta svoje matične institucije. Nije potrebno raditi dupli posao.

U svakom slučaju, puni tekst u PDF formatu sa SCIndeksa treba redovno preuzimati i arhivirati na lokalnom računaru (u redakciji), a isto treba raditi i sa metapodacima (trebalo bi da je moguće preuzeti ih preko OAI-PMH protokola), za slučaj da iz bilo kojih razloga dođe do prekida saradnje sa CEON-om. Isto važi i za časopise koji sarađuju sa nekim izvršnim izdavačem (kao što je De Gruyter). Redakcija je dužna da održava arhivu časopisa – kako arhivu objavljenih članaka, tako i arhivu korspondencije sa autorima i recenzentima.

Da li ORCID treba uključiti (pored imena autora) u metapodatke o radovima?

Da, to je korisno. Časopisi koji koriste OJS to lako mogu da urade (autori već prilikom slanja rada mogu da unesu ORCID ID; pogledajte i ovo: https://members.orcid.org/publisher-workflow), a onima koji ne koriste OJS a na sajtu svaki rad predstavljaju na posebnoj html/php stranici preporučujemo da (na stranici sa metapodacima o radu; u sadržaju bi to napravilo popriličnu „gužvu“) pored imena autora koji imaju ORCID ID dodaju oznaku ORCID-a (http://orcid.org/trademark-and-id-display-guidelines) i link ka profilu autora na ORCID-u. ORCID nudi i neke naprednije opcije: https://members.orcid.org/publishers. Postavljeno je pitanje i da li ORCID ID treba unositi i u PDF. To ima smisla raditi samo ako je link ka profilu autora aktivan (u PDF dokumnetu), ali nije neophodno.

Da li na sajtu časopisa (i gde) treba navoditi podatke o „prolaznosti radova“ (procentu radova koji se prihvataju za štampu u odnosu na ukupan broj radova koji stižu u redakciju)?

Za čitaoce i potencijalne autore ovaj podatak je koristan. Renomirani časopisi stranih izdavača obično na kraju odeljka „O časopisu“ navode da se u časopisu objavljuje npr. samo 30 posto radova koji pristužu, što bi trebalo da pokaže da je procedura selekcije veoma stroga i da samo najbolji radovi prolaze, ali i da u časopis stiže veliki broj radova (zato što uživa veliki ugled u svetu nauke itd.). Druga mogućnost je objavljivanje godišnjih ili periodičnih izveštaja u kojima bi se navodili ovi i drugi slični statistički podaci. Imajući u vidu da navođenje ovih podataka još uvek nije opšteprihvaćena praksa, ne morate da ih navodite ako nisu povoljni za časopis. Preporučujemo vam da pratite te brojke, da pokušate da utičete na njih, pa da onda, kada se situacija promeni u pozitivnom pravcu navedete podatak koji na to ukazuje – da je, na primer, poslednje dve godine u časopis počelo da pristiže više kvalitetnih radova, da je selekcija bila stroža, pa je prolaznost radova, koja je nekada bila (recimo) 90 posto, sada 70 posto.

Anketa koju smo sproveli pokazala je da je vođenje redakcijske dokumentacije i praćenje statističkih parametara prilično zapostavljena tema u našim časopisima. Veoma je važno voditi preciznu evidenciju o broju primljenih, odbijenih i prihvaćenih radova iz godine u godinu. Takođe, treba voditi evidenciju i o broju radova domaćih i stranih autora. Prilikom evaluacije časopisa od strane Scopusa i Web of Science-a udeo stranih autora je bitan pokazatelj geografskog uticaja časopisa i svakako su veće šanse da se za indeksiranje prihavti časopis u kom je udeo stranih autora, iz različitih delova sveta, veći i u porastu, nego neki koji autore nalazi u ograničenom području. Ovi podaci i dokumentacija su veoma bitni i u slučajevima promene urednika i članova redakcije zato što novim članovima omogućavaju da se brže i efikasnije upoznaju sa prethodnim aktivnostima i situacijom.

Objavljivanje spiska recenzenata.

Lista recenzenata se pominje u Aktu o uređivanju naučnih časopisa iz 2005. godine

„Lista recenzenata sadrži imena, afilijacije i zvanja svih recenzenata. U prilogu liste čuvaju se pisma saglasnosti recenzenata za prihvatanje recenzentskih obaveza. Uredništvo nastoji da što više recenzenata obezbedi iz inostranstva, kako bi se u odnosu na domaće autore izbegao konflikt interesa. U interesu je uredništva da se lista recenzenata povremeno, na primer jednom godišnje, objavljuje u časopisu.“

Većina časopisa u Srbiji (a i u inostranstvu) ne objavljuje takve liste. Ipak, one su korisne zato što potencijalni autori mogu da vide da časopis angažuje ozbiljne recenzente, da radove ne recenzira samo nekoliko članova redakcije ili urednik sam, da recenzenti nisu iz iste institucije ili države (za međunarode časopise) itd. Lista recenzenata obično sadrži imena, titule i afilijacije recenzenata, a ne sadrži naslove radova koje su pojedini recenzenti recenzirali. Dakle, objavljivanjem liste recenzenata ne dovodi se u pitanje odredba o anonimnosti recenzenata, sadržana u politici časopisa. Poneki autor će moći da pretpostavi ko je recenzirao njegov rad (u društvenim i humanističkim naukama kod nas, pa i u svetu, oni to znaju/slute čak i kada nikakva imena nisu navedena na sajtu). Ono što je važno jeste da urednik ili neki član redakcije ne sme da otkrije konkretnom autoru ime konkretnog recenzenta koji je recenzirao ili recenzira njegov rad.

Neki časopisi spisak recenzenata objavljuju kao jedinstvenu listu koja se odnosi na duži period izlaženja časopisa, dok drugi jednom godišnje objavljuju listu recenzenata koji su tokom prethodne godine recenzirali radove za časopis. Usvojena praksa najčešće zavisi od dinamike izlaženja i broja objavljenih radova.

Da li na sajtu treba da bude javno dostupan (nepopunjen) recenzentski formular?

Recenzentski formulari (nepopunjeni) spadaju u uredničku dokumentaciju koja ne mora da bude javno dostupna. Ako redakcija smatra da će javnim stavljanjem na uvid pitanja na koja recenzent mora da odgovori privući ozbiljne recenzente ili ostaviti dobar utisak na autore, taj se formular može staviti na sajt časopisa. (Popunjeni recenzentski formulari moraju se tretirati kao poverljiv material i čuvati u redakciji.)

Da li je potrebno da časopis koji izlazi samo na engleskom jeziku na sajt postavi i izdavačku politiku na srpskom jeziku?

Nije. Ako časopis izlazi samo na engleskom jeziku i ima sajt na engleskom jeziku, nije potrebno definisati izdavačku politiku na srpskom jeziku. Važi i obrnuto: ako časopis izlazi samo na srpskom jeziku, obraća se isključivo domaćoj publici i nema ambicija da privuče strane autore, ne mora se na sajtu objavljivati izdavačka politika na engleskom jeziku.

Citatni stilovi

Nismo zadovoljni citatnim stilom koji smo izabrali i želeli bismo da ga promenimo. Šta nam preporučujete?

Citatni stil nije teško promeniti. Dovoljno je da u uputstvima za autore navedete nova pravila i da o tome obavestite autore, bilo obaveštenjem na sajtu ili dopisom upućenim autorima koji su već objavljivali u časopisu. Ipak, i pored toga možete očekivati da autori (naročito oni koji su već objavljivali u časopisu) još neko vreme šalju radove u kojima će se koristiti stari citatni stil, zato što nisu pažljivo čitali uputstva ili su radili po uzoru na već objavljene, starije radove.

Akt o uređivanju naučnih časopisa iz 2005. godine preporučuje sledeće citatne stilove:

1. APA - Publication Manual of the American Psychological Association,
2. CBE - Council of Biology Editors Manual, Scientific Style and Format,
3. Chicago - The Chicago Manual of Style,
4. Harvard - Harvard Style Manual,
5. Harvard-BS - Harvard Style Manual - British Standard,
6. MLA - Modern Language Association Handbook for Writers of Research Papers i
7. NLM - The National Library of Medicine Style Guide for Authors, Editors, and Publishers
kao i
1. American Chemical Society (ACS) Style Guide и
2. American Institute of Physics (AIP) Style Manual.

Osnovne informacije o tim stilovima možete naći ovde:
http://unilib.libguides.com/content.php?pid=441025&sid=3611085

Prvih sedam navedenih citatnih stilova smatraju se generičkim i iz njih je izveden veliki broj podvarijanti koje se često zovu drugačije (npr. po časopisu koji ih koristi). Citatni stilovi su samo jedan segment koji je obrađen unutar priručnika koji se bave stilom naučnog pisanja, a koji pokrivaju i formatiranje teksta, naslova, pisanje određenih skraćenica itd. Ovi priručnici su podložni reviziji, pa zato imamo različita izdanja: npr. APA Manual of Style – 6 edition; Chicago Manual of Style – 16^th edition itd. Prilikom revizije dešava se da se i način citiranja donekle promeni, pa zato, pored citatnog stila treba navesti i izdanje na koje se misli.

Za časopise je najjednostavnije da koriste neki od generičkih citatnih stilova. U tom slučaju, uputstvo za formatiranje mogu preuzeti sa zvaničnih sajtova organizacija koje su ove stilove definisale (npr. http://www.chicagomanualofstyle.org/tools_citationguide.html). Kako se pristup tim podacima često naplaćuje, od pomoći mogu biti i sajtovi biblioteka: https://owl.english.purdue.edu/owl/section/2/, http://guides.is.uwa.edu.au/srch.php?q=citation.

Danas sve veći broj autora koristi tzv. citatne menadžere (EndNote, Zotero, Mendeley itd.) koji reference formatiraju u skladu sa citatnim stilovima dostupnim u bazi podataka (Mendeley: http://csl.mendeley.com/about/, Zotero: https://www.zotero.org/styles). Broj dostupnih citatnih stilova sada je veći od 8000. Među njima ima mnogo identičnih stilova koji se različito zovu. Zotero Style Repository omogućava filtriranje prema naučnim oblastima, pa lako možete videti koji citatni stilovi se najčešće koriste u časopisima koji su srodni vašem časopisu. Preporučujemo vam da izaberete neki od dostupnih stilova, da primere definišete u skladu sa primerima datim na pomenute dve adrese i da autorima, u uputstvima, sugerišete sa koje adrese mogu da instaliraju traženi citatni stil, ako koriste Mendeley ili Zotero.

Ako želite da sami definišete citatni stil za svoj časopis, to ćete najlakše uraditi tako što ćete modifikovati (uz pomoć CSL Editor-a) neki koji već postoji na pomenute dve adrese, a onda ga poslati u repozitorijum citatnih stilova.

Uputstvo: http://support.mendeley.com/customer/portal/articles/895771-getting-started-with-the-visual-csl-editor

https://www.zotero.org/support/dev/citation_styles/style_editing_step-by-step

https://github.com/citation-style-language/styles/blob/master/CONTRIBUTING.md

Vrlo je verovatno da ćete među postojećim stilovima naći neki koji vam sasvim odgovara i da nećete morati da pravite novi. Ako već koristite citatni stil kojim ste zadovoljni, a koji se ne može naći u bazi CSL stilova, preporučujemo vam da prema datim upustvima napravite stil koji će nositi ime vašeg časopisa i koji ćete deponovati u repozitorijum CSL stilova.

Poštovanje standardom propisanih formata prilikom citiranja literature veoma je važno zato što se u citatnim bazama podaci obrađuju automatizovano na osnovu algoritama koji su definisani tako da prepoznaju standardne formate. Zbog korišćenja nestandardnih formata i grešaka, prilikom navođenja literature dešava se da program koji obrađuje podatke ne prepozna referencu. Zbog toga preterana „inovativnost“ može biti kontraproduktivna.

Preporučujemo da (bez obzira na uštedu prostora u štampanom izdanju) izbegavate citatne stilove u kojima se navodi samo (skraćeni ili puni) naslov časopisa, a ne navodi se i naslov rada zato što je verovatnoća da se greška pojavi u tim slučajevima veća. Preporučujemo i da izaberete citatni stil koji zahteva navođenje DOI broja (za radove koji ga imaju), zato što postoji mogućnost da prilikom obrade podataka softver na osnovu parsinga DOI broja izvuče tačne podatke čak i ako je neki drugi bitan podatak u referenci pogrešno naveden.

Akt o uređivanju naučnih časopisa propisuje i da se reference ne prevode na jezik rada (ako je, na primer, citirani tekst na srpskom, a rad se piše na engleskom), te da se naslov časopisa ne navodi u prevedenom obliku (naročito ako nema uporedni naslov na stranom jeziku). Prevođenje naslova citiranih radova otežava njihovu identifikaciju (prilikom obrade podataka) i kod čitalaca stvara pogrešnu predstavu da su objavljeni na jeziku na kom nisu objavljeni. Ovde, međutim, postoje i izuzeci. Za radove koji imaju DOI broj, u CrossRef se često, umesto naslova rada na jeziku na kom je pisan, navodi naslov apstrakta na engleskom. Zato treba proveriti kako su za vaš časopis uneseni podaci, pa u skladu sa time treba autorima sugerisati koji naslov treba da navode kada citiraju vaš časopis – naslov apstrakta na engleskom ili naslov na jeziku teksta. To se lako može proveriti tako što ćete na ovoj adresi: http://www.crossref.org/guestquery/, pri dnu strane pod „A DOI query” uneti doi broj nekog članka iz vašeg časopisa i pogledati koji naslov je u rezultatu pretraživanja naveden pod <titles>. I ovaj problem se može jednostavno rešiti tako što će se izabrati citatni stil koji zahteva navođenje DOI brojeva za radove koji ih imaju.

Web of Science i Scopus ne obrađuju reference ispisane ćirilicom (i drugim pismima, osim latinice), pa ako časopis ima ambicija da se indeksira u ovim bazama podataka, reference treba transliterisati (ako su na srpskom) ili transkribovati (ako su, na primer, na ruskom) – ne prevoditi, osim u napred opisanom slučaju kada je u CrossRef unesen naslov apstrakta na engleskom jeziku.

Postoji jednostavna procedura uz pomoć koje se može predvideti da li će citatni stil koji časopis koristi praviti probleme prilikom obrade podataka u citatnim bazama, bar za radove koji imaju DOI. Procedura je opisana na slajdovima 16 i 17 iz ove prezentacije: http://www.itn.sanu.ac.rs/sekcija/index.php/uputstva-za-izdavace-naucnih-casopisa

U formular koji se nalazi na adresi http://www.crossref.org/SimpleTextQuery/ treba ubaciti reference koje ste kopirali iz nekog od radova objavljenih u vašem časopisu. Ako su reference ispravno citirane, a citatni stil ne odstupa od standardnih rešenja, CrossRef će prepoznati sve radove koji imaju DOI (i/ili PMID) i na listi rezultata ispod tih referenci dodaće odgovarajuće linkove. (One koje nemaju nijedan od ova dva identifikatora naće prepoznati). Ako radovi imaju DOI, a CrossRef ga nije prepoznao, to je najverovatnije zato što referenca nije tačno navedena. Ako ima više takvih referenci, to tnači da citatni stil nije dobro izabran. Na isti ovaj način može se pre objavljivanja rada brzo i lako proveriti da li su reference dobro navedene, pa ako nisu, rad se može vratiti autorima da to isprave.

Online First

Mozete li nam reći vise o OnlineFirst opciji?

Online First opcija podrazumeva postavljanje elektronske verzije članka odmah nakon pozitivne recenzije i njegovog prihvatanja, a pre konačnog preloma, raspoređivanja u određenu svesku i dodeljivanja paginacije. Ako je časopis u DOI sistemu, takav članak odmah dobija DOI. Ova opcija je korisna zato što omogućava jednom članku da odmah dođe do svoje publike i počne da prikuplja citate. Časopisi koji se nalaze u DOI Serbia, a zainteresovani su za ovu opciju, treba da se obrate KoBSON-u, a časopisi koji se indeksiraju u SCIndeksu treba da se raspitaju u CEON-u. Čak i časopisi koji nisu u DOI sistemu mogu sami da uvedu Online First opciju tako što će na svom sajtu formirati „rubriku“ koja se obično zove Online First ili Articles in Press i tu smeštati tek prihvaćene članke koji će tek biti raspoređeni u neku od narednih svezaka. Kada članak dobije svoj konačni raspored i paginaciju, premešta se u odgovarajuću svesku i uklanja iz Online First rubrike.

DOI brojevi

U diskusiji je postavljeno pitanje zašto je bilo potrebno da se uvodi DOI, kada postoji UDK.

DOI i UDK su dve sastim različite stvari, odnosno funkcije su im različite.

UDK (Univerzalna decimanlna klasifikacija) je numerički sistem za stručnu klasifikaciju publikovanih sadržaja koji je postojao pre interneta i koji je sa pojavom interneta donekle izgubio na značaju.

DOI je sistem za jedinstvenu identifikaciju (pre svega) digitalnih sadržaja. Preko servisa CrossRef metapodaci (uključujući i URL adresu na kojoj se rad nalazi) o radovima deponuju se u bazu podataka i radu se dodeljuje jedinstveni DOI broj, koji predstavlja i stalnu adresu rada – npr. http://dx.doi.org/10.2298/JSC160218062A. Kada unesete ovu adresu ili DOI broj (DOI:10.2298/JSC150918002F) u pretraživač, adresa se (posredstvom CrossRef sistema) razrešava i vi dolazite do članka (koji se zapravo nalazi na URL adresi: http://www.doiserbia.nb.rs/Article.aspx?ID=0352-51391600062A). Ako izdavač promeni URL adresu, on te izmene unosi u CrossRef, a rad zadržava DOI i uvek se može naći na svojoj http://dx.doi.org/... adresi. Da nije tako, delio bi sudbinu svih drugih sadržaja koje nije moguće naći zbog „mrtvih“ linkova.

Ako prilikom pretraživanja kataloga unesete UDK, dobićete čitav skup knjiga i članaka koji se bave određenom temom. Ako unesete DOI, dobićete samo jedan članak (ili poglavlje u knjizi, skup primarnih podataka, recenziju...danas se DOI brojevi dodeljuju različitim sadržajima).

Zašto je korisno da radovi imaju DOI?

Osim što olakšava pronalaženje radova, DOI olakšava i preuzimanje metapodataka, kako različitim servisima, tako i čitaocima – npr. ako se u Mendeley ili Zotero unese samo DOI, oni će posredstvom CrossRef-a lako preuzeti sve ostale metapodatke o radu. Google Scholar prati citiranost preko DOI broja. I Altmetric.com prati pominjanja nekog rada na društvenim mrežama, blogovima, Vikipediji, u repozitorijumima ili u vestima preko DOI broja. Isto važi i za PubPeer (pogledajte odeljak i plagijarizmu), kao i za mnoge druge servise.

DOI i Zenodo

Zenodo je repozitorijum koji finansiraju CERN, Open AIRE i EU, a u koji se mogu deponovati različiti sadržaji, pod uslovom da predstavljaju rezultat istraživanja. Prilikom deponovanja, sadržaju se dodeljuje DOI (i to besplatno), pa je nekoliko časopisa iz Srbije na taj način došlo do DOI brojeva za svoje radove (https://ojs.pmf.uns.ac.rs/index.php/dbe_serbica/index, http://aes.bio.bg.ac.rs/index.php/JSD/issue/archive). Ovo je dobra ideja, ali je ne preporučujemo kao trajno rešenje zato što ne znamo koliko dugo će ovaj repozitorijum trajati, da li će njegovo finansiranje biti dugoročno rešeno i šta će se desiti sa deponovanim sadržajem u slučaju njegovog gašenja.

Kako do DOI broja?

Časopisi koji žele da uvedu DOI broj do njega mogu doći direktno preko CrossRef-a.

CrossRef: http://www.crossref.org/02publishers/20pub_fees.html

Plaća se godišnja članarina od 275 dolara. DOI broj za svaki novi članak je 1 dolar, a za stare članke 15 centi.

Preporučujemo časopisima da, ako su u mogućnosti, nabave DOI brojeve i za stare članke. Za časopise koji nisu u DOI sistemu, uključivanje u isti treba da bude prioritetno pitanje. DOI je jedinstveni perzistentni identifikator koji omogućava da se članak nađe čak i kada časopis promeni domen. On omogućava da se članak jasno i nedvosmisleno identifijuje i citira, i olakšava praćenje citiranosti članka.

Kada navodite DOI na sajtu časopisa, neka on bude u formi „živog“ html linka! Na primer, ovako: http://dx.doi.org/10.1016/j.respol.2015.09.001

Article Processing Charge (APC) i drugi vidovi finansiranja časopisa

Da li imate nekih preporuka oko finansiranja časopisa za one koji ne primaju sredstva od ministarstva?

Svi časopisi, uključujući i one koje sufinansira ministarstvo, trebalo bi da razmišljaju o alternativnim izvorima stredstava, imajući u vidu da finansiranje od strane ministarstva može biti redukovano ili ukinuto.

Relativno mali broj domačih časopisa je uveo APC i to su uglavnom časopisi koji se referišu u WoS-u. APC je legitimna nadoknada za objavljivanje u otvorenom pristupu, pa samim tim i legitiman način da se dođe do sredstava, a naplaćivanje iste nikako ne podrazumeva (i ne bi smelo da podrazumeva) objavljivanje bez recenzije. Domaći časopisi ne naplaćuju APC dobrim delom i zato što znaju da veći deo domaćih autora ne bi mogao (ili hteo) da plati tu nadoknadu.

Ako ste u mogućnosti, nađite sponzore. Većina domaćih časopisa ne objavljuje reklame. Reklame na sajtu i u štampanom izdanju legitiman su izvor sredstava (osim ako njihov sadržaj nije neprimeren). Osim toga, kompanije, banke i mobilni operateri redovno raspisuju konkurse za projekte (tzv. programi društvene ili korporativne odgovornosti), a neki ta sredstva daju i mimo konkursa (vredi pozvati ih i raspitati se). Nije nam poznato da li su do sada pomagali časopisima, ali isto tako ne znamo da li su časopisi od njih tražili podršku.

https://www.erstebank.rs/rs/O_nama/Drustveno_odgovorno_poslovanje/Programa_sponzorstava

http://www.kombank.com/korporativna-odgovornost

https://www.telenor.rs/sr/O-Telenoru/Korporativna-odgovornost/Telenor-fondacija/Kontakt/

https://www.mts.rs/otelekomu/drustvena-odgovornost/kontakt-za-donacije

Da li APC ima uticaja na broj radova koji konkurišu u časopise?

Uvođenje (i visina APC – Article processing Charge) može uticati na broj radova koji se šalju časopisu. Pre svega, uvođenje APC može odbiti određeni broj autora koji nemaju finansijskih mogućnosti, naročito ako na raspolaganju imaju časopis sličnog kvaliteta i ranga koji ne naplaćuje APC. S druge strane, APC može da privuče određene autore koji misle da plaćanje podrazumeva odsustvo recenzije ili slabu recenziju, koji bi onda časopisu slali nekvalitetne radove. Veoma je važno da u takvim situacijama redakcija i recenzenti imaju jasan stav i da dosledno odbijaju radove koji ne zadovoljavaju standarde. To zahteva dodatni napor i vrlo stroge provere poslatog materijala, ali posle nekog vremena i upornog odbijanja nekvalitetnih sadržaja, takvi autori će shvatiti da nema smisla pokušavati.

Da li se Article Processing Charge može uvesti selektivno? Na primer, časopis pokriva više naučnih oblasti i različito je kategorizovan u tim oblastima. Kako je interesovanje autora iz određene oblasti veće (zbog povoljnije kategorije), redakcija razmatra mogućnost uvođenja APC samo za tu oblast, dok bi za druge oblasti objavljivanje i dalje bilo besplatno.

Nismo se sretali sa takvom praksom. U svetu je prisutna praksa karakteristična za tzv. hibridni otvoreni pristup: časopis naplaćuje pretplatu od čitalaca (za autore je objavljivanje besplatno) za sve članke osim onih za koje su autori platili APC (za čitaoce je besplatno, a autori plaćaju). Takođe, časopisi u otvorenom pristupu mogu naplaćivati različite iznose APC od različitih tipova autora (npr. jedan iznos ili oslobađanje od plaćanja za članove nekog društva, a drugi za one koji to nisu; jedan iznos za domaće autore, a drugi za strane; razni popusti i mogućnost oslobađanja – waiver policy – za studente, autore iz siromašnih zemalja itd.), ali nije nam poznato da postoje časopisi kod kojih su svi radovi u otvorenom pristupu, a koji selektivno naplaćuju APC u zavisnosti od oblasti istraživanja. Ne preporučujemo takvu praksu zato što bi ona mogla da dovede do izvesnih etičkih nedoumica. Ako uvodite APC, onda treba uvesti za sve oblasti, ali treba ostaviti prostora za različite olakšice i oslobađanje od plaćanja. Naravno, i taj segment treba transparentno definisati u politici časopisa kako se olakšice ne bi primenjivale selektivno i neprincipijelno.

Razlika između Submission Charge i Article Processing Charge

Submission Charge obuhvata troškove „obrade“ rukopisa od trenutka prispeća u redakciju do kraja postupka recenzije i naplaćuje se od autora bez obzira na ishod recenzije. Ove troškove naplaćuju i neki časopisi koji nisu u otvorenom pristupu. Obično se naplaćuje već prilikom slanja rukopisa – u časopisima koji naplaćuju Submission Charge rukopis se pregleda i šalje na recenziju tek pošto je ovaj iznos plaćen.

Article Processing Charge podrazumeva troškove obrade prihvaćenog rukopisa (lektura, prelom, korektura itd.) i njegovo objavljivanje u otvorenom pristupu. (Časopisi koji nisu u otvorenom pristupu troškove obrade i objavljivanja rukopisa obično pokrivaju pretplatom.) APC se nalaćuje tek pošto su recenzenti pozitivno ocenili rad i uredništvo rešilo da ga prihvati za objavljivanje.

Časopisi u otvorenom pristupu mogu da naplaćuju i Submission Charge i Article Processing Charge, ali u uređivačkoj politici mora jasno da bude navedeno šta se plaća, koliko se plaća, kada i kako se plaća. Časopis može da uvede i olakšice za određene kategorije autora ili potpuno oslobađanje od plaćanja. Te podatke takođe treba navesti u uređivačkoj politici i treba objasniti proceduru za ostvarivanje olakšica (npr. navesti adresu na koju se mogu uputiti zahtevi).

Činjenica da se od autora traži da pokriju bilo kakve troškove ne sme da utiče na kvalitet i ishod recenzije. Za tzv. predatorske časopise je karakteristično da praktično ne sprovode postupak recenzije. Vrlo brzo nakon pristizanja rada, uredništvo predatorskog časopisa obaveštava autore da je rad pihvaćen i zaheva da uplate određeni iznos, nakon čega rad postaje dostupan na njihovom sajtu. Neretko se dešava da časopisi koji su prihvaćeni za referisanje u Web of Science odmah nakon objavljivanja prvog IF (faktora uticajnosti) uvedu APC i da naglo povećaju broj objavljenih radova. To nikako ne treba raditi (naglo povećavati broj radova), ne samo zato što to može da dovede do smanjivanja IF, nego i zato što može da izazove sumnju u kvalitet recenzije kod evaluatora.

Uredništvo je odlučilo da uvede APC. Pošto su već prikupljeni radovi za narednu svesku, da li bi bilo u redu da se od autora tih radova traži da plate APC, iako se u trenutku kada su slali radove APC nije naplaćivala?

To ne bi bilo korektno. U trenutku kada su autori slali radove važila su jedna pravila i radove bi trebalo objaviti u skladu sa tim pravilima. Nova pravila bi trebalo da važe za radove koji će biti poslati i prihvaćeni nakon njihovog objavljivanja na sajtu časopisa.

Recenzija

Anketa koju smo sproveli pokazuje da u Srbiji postoji određeni broj časopisa u kojima se za ocenjivanje svakog rada angažuje samo po jedan recenzent, a da se u nekim časopisima radovi ne podrvrgavaju recenziji u pravom smislu reči, nego odluku donosi urednik ili redakcija. Standardna praksa u naučnim časopisima podrazumeva angažovanje bar dva nezavisna recenzenta kako bi se obezbedio minimum objektivnosti. Osim toga, primetili smo da jedan manji broj časopisa u uputstvima za autore navodi preporuku da u radu obavezno citiraju određeni broj radova iz časopisa u koji šalju rad ili drugih publikacija koje izdaje izdavač tog časopisa. Ovu praksu treba sasvim eliminisati (a pomenute preporuke ukloniti) zato što ovaj način povećavanja (samo)citiranosti časopisa nije prihvatljiv i može biti sankcionisan od strane evaluatora u domaćim i stranim bazama podataka koje indeksiraju časopise. Ima i časopisa koji ovu preporuku ne iznose javno ali daju recenzentima instrukcije da od autora zahtevaju da u listu referenci uključe radove iz časopisa u koji šalju rad ili radove čiji su autori članovi uređivačkog odbora. Ni ova praksa nije prihvatljiva, a to što pomenuta preporuka nije javno izrečena nije garancija da se za praksu neće saznati. Danas postoji sve veći broj foruma i blogova na kojima se prijavljuju i komentarišu različite zloupotrebe, a autori se sve češće odlučuju da iznesu probleme sa kojima su se suočili tokom recenzije. Jedan od važnih zadataka recenzenata jeste da ukažu autorima na bitne reference koje nisu koristili u radu, pa ih nisu ni naveli, ali tu poziciju ne treba zloupotrebljavati kako bi se veštački povećavala citiranost časopisa.

Kako urednik treba da postupi kada recenzent u recenziji traži da autori recenziranog rada u spisku referenci navedu neke njegove (recenzentove) radove?

Recenzent je dužan da proveri da li su autori prilikom navođenja referenci preskočili neke bitne radove i on može da sugeriše autorima da takve, bitne radove dodaju u rad i navedu u spisku referenci. Recenzent pri tome mora poštovati etičke standarde i ne sme da traži da se u spisak referenci dodaju radovi koji nisu relevantni. Pošto uopšte nisu retki slučajevi da recenzenti zloupotrebljavaju pomenuto pravo/obavezu, pa se dešava da zahtevaju da se citira čitava serija njihovih radova, ili radova njihovih saradnika, urednik je taj koji mora da proceni da li je sugestija recenzenta da se određeni radovi uključe opravdana ili nije opravdana, tim pre što autorima obično nije poznat identitet recenzenata (pa ne mogu sa sigurnošću znati da li recenzent preporučuje svoje radove ili tuđe). U takvoj situaciji, urednik može da sugeriše autorima da zanemare sugestiju recenzenta koja se odnosi na citiranje radova, ili da takvog recenzenta isključi iz daljeg postupka recenzije i rad na recenziju pošalje nekom drugom.

Neki domaći časopisi, naročito medicinski, sugerišu recenzentima da provere da li su autori citirali domaće radove koji su u vezi sa temom o kojom pišu. Da li je ta praksa u redu?

Ako postoje domaće studije koje su rezultat istraživanja i koje iznose rezultate koji prethodno nisu bili poznati i objavljeni, a autori su propustili da ih konsultuju i navedu, recenzent svakako treba da skrene pažnju na takve studije. Ako postoje studije urađene na domaćoj populaciji čiji su rezultati bitni za temu kojojm se rad bavi, a nisu navedene, recenzent svakako treba da skrene autorima pažnju na njih. Ako se, međutim, radi o studujama koje ne donose nikakve nove rezultate, nije opravdano tražiti da se one citiraju samo zato što su njihovi autori domaći naučnici.

Korisni linkovi

Povodom obeležavanja Nedelje procesa recenzije 2017 preporučujemo članak:

Dekanski, Aleksandar, Ivana Drvenica and Olgica Nedić. "Kako recenzirati naučni rad" Zaštita materijala vol. 58 no. 3, (2017): 259 – 270. doi:10.5937/ZasMat1703259D.

Članak se može koristiti i kao svojevrsno uputstvo ili priručnik o recenziranju naučnih radova i namenjen je pre svega mladima. U njemu se na zanimljiv način opisuje postupak recenzije i istaknuti su etički principi kojih se recenzent treba pridržavati.

Video snimci predavanja sa Seminara o recenziranju za istraživače, Rektorat Univerziteta u Novom Sadu:

Ivan Umeljić, urednik izdavačke delatnosti Centra za promociju nauke – Seminar o recenziranju (uvodno izlaganje)
Aleksandar Dekanski, naučni savetnik iz Centra za elektrohemiju Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju (IHTM) – Kako recenzirati naučni rad?
Olgica Nedić, naučni savetnik sa Instituta za primenu nuklearne energije (INEP) – Etički aspekti recenziranja i publikovanja naučnog rada
Nevena Buđevac, docent sa Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu – Koliko je rad recenzenta prepoznat i vrednovan?
Ivana Drvenica, naučni saradnik sa Instituta za medicinska istraživanja – Podrška izdavača i veb platformi vrednovanju recenziranja i recenzenata

Uređivačka politika

Važno je napomenuti da je jednom definisana uređivačka politika podložna promenama. Kad god se pojavi nova situacija ili problem koji nije pokriven uređivačkom politikom, redakcija treba da definiše svoj stav u vezi sa tim problemom i shodno tome dopuni uređivačku politku. Ako su te promene veće, o njima treba obavestiti čitaoce i autore objavljivanjem vesti na sajtu časopisa i u uvodniku prve naredne sveske.

Uređivačka politika treba da sadrži sledeće elemente:

·         da da osnovne informacije o časopisu, temama koje pokriva i jezicima na kojima se radovi publikuju,
·         da je jasno navedeno da je časopis u režimu otvorenog pristupa,
·         da su jasno definisane obeveze urednika, autora i recenzenata,
·         da je navedeno koji tip recenzije se primenjuje,
·         da je navedeno kako redakcija razrešava sporne situacije,
·         da je navedeno u kojim slučajevima se mora povući već objavljeni rad i kako se ta procedura sprovodi,
·         da su autorska prava definisana.

U materijalu koji ste nam poslali, na više mesta se ističe da rad koji su napisali navedeni autori nije objavljen ranije na nekom drugom mestu. Mislimo da ovo nije dovoljno precizno. Naime, mnogi naučno-istraživački radovi i rezultati istraživanja se prethodno prezentuju u kraćoj formi na broju strana koji propisuje organizator naučnog skupa. Prema formulaciji u vašem materijalu, taj rad više ne bi mogao biti objavljen u časopisu. Praksa svetskih i naših časopisa je drugačija i dozvoljava da se takvi radovi u znatno dopunjenoj formi mogu publikovati u časopisima. Naravno, ne mogu se radovi iz zbornika radova sa naučnih skupova prosto preštampaviti u časopisima. Smatramo da izmene i dopune treba da iznose najmanje 30% od osnovnog teksta. Zbog toga smatramo da odredjenje da "rad nije objavljen na nekom drugom mestu" treba preciznije definisati uzimajući u obzir njegovo eventualno objavljivanje i u zborniku radova sa naučnog skupa.

Kao što smo pomenuli, svaki časopis može da dodatno ili drugačije (u odnosu na predložene modele) da definiše kakve radove objavljuje. Ima časopisa koji objavljuju i prevode radova objavljenih na drugom mestu, ali u takvim slucajevima jasno se navodi o cemu se radi.

Sasvim je u redu da se saopštenje sa konferencije koje je objavljeno u formi apstrakta u nekoj publikaciji koja je konferenciju pratila nadogradi i objavi u časopisu. Takav rad mora da prođe redovnu recenziju i bilo bi korektno da se u napomeni navede da su rezultati prvi put predstavljeni na konferenciji. Kada je u pitanju objavljivanje (u časopisu) radova koji su prethodno objavljeni (ne kao apstrakti, nego kao integralni radovi) u zborniku radova neke konferencije, tu treba biti vrlo oprezan. Ako se u radu ne iznose nove ideje i interpretacije rezultata (u odnosu na one objavljene u zborniku sa konferencije), takav rad ne treba objavljivati u časopisu zato što će isti biti prepoznat kao autoplagijarizam ili tzv. „izlišna“ publikacija. U toj priči nije bitna količina teksta i dužina objašnjenja, nego problem kojim se rad bavi, suštinske ideje i novi rezultati. Dakle, ako rukopis ne donosi novo gledanje na dati problem, nove činjenice utvrđene istraživanjem, nove ideje i tumačnja, ne treba ga objavljivati.

Tokom poslednjih 7–8 godina, na međunarodnom planu, zbornici radova sa konferencija gube na značaju zato se često dešava da radovi budu prihvaćeni bez prave recenzije, odnosno da recenzija bude fingirana. Mnogi organizatori konferencija odustaju od objavljivanja zbornika radova zato što se sve veći broj autora odlučuje da nakon konferencije to što je bilo objavljeno kao apstrakt znatno doradi, obogati novim rezultatima i objavi u nekom časopisu. Smatramo da je za časopise bolje da ne prihvataju radove koji su prethodno objavljeni u formi dužoj od apstrakta u zborniku radova neke konferencije zato što bi to moglo da predstavlja problem prilikom evaluacije časopisa, odnosno, takvi bi radovi mogli da budu prepoznati kao plagijatorski.

Šta mislite o tome da se, zbog jednostavnosti, Izjava autora i Ugovor o prenosu sažmu jedan dokument?

U predloženim modelima ugovori o autorskim pravima sadrže elemente izjave autora. Ako se potpisuju takvi ugovori, posebne izjave su suvišne. Ima, međutim, časopisa koji od autora traže da pošalju potpisanu izjavu prilikom slanja rada (i oni najčešće ne potpisuju ugovor nakon prihvatanja rada), pa smo model izjave izradili imajući njih na umu.

Ako se autorima dozvoli deponovanje neke od verzija rada u repozitorijum, šta se prilikom citiranja rada citira: rad objavljen u časopisu ili verzija deponovana u repozitorijum?

Citira se rad objavljen u časopisu. U politici samoarhiviranja stoji da se prilikom deponovanja „moraju navesti osnovni bibliografski podaci o članku objavljenom u časopisu (autori, naslov rada, naslov časopisa, volumen, sveska, paginacija), a mora se navesti i identifikator digitalnog objekta – DOI objavljenog članka u formi HTML linka. Ako časopis ne koristi DOI, mora se navesti URL adresa na kojoj je članak izvorno objavljen. Ako primetite da autori ne poštuju definisana pravila u pogledu samoarhiviranja, opomenite ih. U njihovom je interesu da ih poštuju, imajući u vidu da je i njima važno da radovi budu pravilno citirani.

Evo nekoliko primera koji pokazuju kako to praktično izgleda:

Finalna/objavljena verzija rada deponovana u institucionalni repozitorijum: http://www.itn.sanu.ac.rs/opus4/frontdoor/index/index/docId/427: navedeni su svi bibliografski podaci o radu, a DOI je dat u vidu linka. Isti podaci su dostupni i u PDF verziji.

Finalna verzija rada iz časopisa koji ne koristi DOI: http://www.itn.sanu.ac.rs/opus4/frontdoor/index/index/docId/413: navedeni su svi bibliografski podaci i URL adresa na kojoj se rad može naći na sajtu izdavača. Ovaj članak lepo ilustruje korist koju časopis može da ima ako dopusti autorima da deponuju radove u repozitorijume ili ih postave na društvene mreže za naučnike. Naime, u trenutku kada je deponovan u repozitorijum, ovaj članak nije bio dostupan na sajtu izdavača. Zahvaljujući vidljivosti koju je prisustvo u repozitorijumu omogućilo (Google Scholar redovno prikuplja metapodatke iz repozitorijuma), on se citira: https://scholar.google.com/scholar?cites=13694461630978330423&as_sdt=2005&sciodt=0,5&hl=en

Post-print verzija rada deponovana u institucionalni repozitorijum: http://www.itn.sanu.ac.rs/opus4/frontdoor/index/index/docId/1026: naveden je DOI kao HTML link; u napomeni je navedeno gde je objavljena finalna verzija, a u PDF dokumentu je navedeno da je u pitanju recenzirana verzija rada koji je objavljen u časopisu itd. Zahvaljujući činjenici da je naveden DOI, Google Scholar je podacima o radu (čija finalna verzija nije u otvorenom pristupu) preuzetim sa sajta komercijalnog izdavača dodao informaciju da je puni tekst besplatno dostupan u repozitorijumu (desno, na slici). Prilikom deponovanja poštovali smo politiku samoarhiviranja koju je izdavač definisao: nismo deponovali objavljenu verziju, nego recenzirani rukopis; naveli smo DOI; rukopis smo učinili javno dostupnim tek nakon embargo perioda (24 meseca od trenutka objavljivanja).

Plagijarizam

Veliki broj redakcija traži pomoć u vezi sa izborom softvera za otkrivanje plagijata. U vezi sa ovom temom ne možemo da damo preporuke koje vode do jednostavnog rešenja, ali možemo da ukažemo na neke mere predostrožnosti koje mogu da pomognu.

Ključnu ulogu u otkrivanju plagijata najčešće ima recenzent. Dešava se da rukopis prođe kroz softver, da ne deluje sumnjivo, a da recenzent ustanovi da je u pitanju čist plagijat. Ima autora koji plagiraju rezultate iz starijih izvora koji nisu dostupni u elektronskom obliku na internetu. Dešava se i da autori prevedu na engleski (ili neki drugi jezik) svoj ili tuđ rad koji je prethodno objavljen na nekom drugom jeziku. Pored toga, dešava se i da neko vešto prepriča tuđe rezultate i da ih podmetne kao svoje, a izvore ne citira.

S pravom se može pretpostaviti da je neko ko pokušava da podmetne plagijat kao originalni rad sklon takvim obilicima ponašanja i da se oni mogu primetiti i u njegovom ranijem radu. Proverom određenih podataka pre čitanja samog rada može se olakšati otkrivanje zloupotrebe.

Uvek treba proveriti:

● ko su autori (i da li zaista postoje data imena sa datim afilijacijama i kontakt podacima)
Ovo je naročito važno za one naučne oblasti u kojima se mnogo objavljuje i gde nije lako identifikovati autore zbog njihove brojnosti i sličnih imena. Od autora treba tražiti da prilikom slanja rada obavezno dostave što detaljnije podatke o svim autorima, a naročito puna imena, afilijacije i e-mail adrese svih autora. Preporučujemo da potvrdu da je rad stigao u redakciju šaljete svim autorima, a ne samo onom zaduženom za korespondenciju (iako će se dalja prepiska voditi sa tim autorom), zato što se na taj način daje mogućnost autorima koji nisu dali saglasnost da se rad šalje, a potpisani su, da odmah reaguju. Pored toga, autorima treba sugerisati da dostave i ORCID ID (takođe za sve autore), ako ga imaju. ORCID ID je jedinstveni identifikator za autore koji omogućava da se brzo i lako proveri identitet autora i stekne makar osnovni uvid u njihove prethodne publikacije. Ima autora koji imaju ORCID profil koji nije popunjen podacima, ali sve je veći broj onih koji vode računa o svojim profilima, između ostalog i zato što im veliki izdavači traže ORCID ID i proveravaju profile. ORCID ID je najčešće povezan sa autorskim profilma na Scopusu. Proverite i profile na mrežema kao što su ResearchGate i Academia.edu, ali prilikom te provere budite posebno oprezni zato što postoje lažni profili. Autore svakako treba „provući“ i kroz Google, da se vidi u kakvim se kontekstima pominju. Prilikom pretraživanja uvek treba proveriti različite varijante pisanja imena, uz korišćenje navodnika: puno ime i prezime, prezime pa ime, inicijali i prezime, a i u kombinaciji sa imenom institucije (ima autora koji navode npr. institucijiu iz SAD kao svoju matičnu kuću, iako su, u stvari, iz Irana ili Kine). Nekada je korisno sličnu proveru obaviti na Yandexu, zato što Google blokira određene sajtove (isključuje ih sa liste pogodaka). Efekte takve provere ne treba potcenjivati – npr. dugo nakon što je otkriveno da je „engleskva verzija“ časopisa Sylwan lažna i da iza nje ne stoji renomirani časopis, autori iz Srbije su i dalje slali radove u taj lažni časopis, iako se već samim ubacivanjem imena časopisa u Google lako dolazi do podatka o kakvoj se prevari radi. U opštim pretraživačima se može doći i do podataka o radovima koje su autori objavili u časopisima koji se ne indeksiraju u referentnim bazama podataka.
● da li ima stranicu (ili se pominje) na sajtu institucije koju je naveo (i da li je taj sajt pravi, jer ima i lažnih, kao što ima „kidnapovanih“ časopisa – npr. postoji sajt na kom piše da je to zvanični sajt nekog univerziteta, a on to nije),
● da li se njegovi radovi mogu naći u referentnim bazama podataka (a to ćete najlakše proveriti ako imate ORCID autora).
● gde je objavljivao, kojim temama se bavio
Posebno treba biti oprezan sa autorima koji često objavljuju radove u časopisima kojima je tema njihovog rada sporedna ili periferna. Oni to najčešće rade zato što računaju da redakcija neće moći da obezbedi dovoljno kompetentnog recenzenta (ili poznaju urednika, pa im on čini uslugu). Treba biti oprezan i kada su u pitanju autori koji radove uglavnom objavljuju u časopisima u kojima su sami urednici ili članovi redakcije. Osim toga, ne treba gubiti vreme na autore koji objavljuju radove u predatorskim časopisima. Naročito treba proveriti da li su neki od objavljenih radova povučeni (retracted) i zašto su povučeni (to je jedan od razloga zbog kojih se procedura povlačenja mora obaviti transparentno, a povučeni radovi se ne smeju brisati).
● da li su njegovi radovi dostupni i kakvog su kvaliteta
Autori koji su skloni recikliranju svojih i plagiranju tuđih radova često objavljuju u časopisima koji imaju relativno mali IF, naplaćuju pretplatu, a najčešće nisu uključeni u pakete velikih agregatora, kao sto su EBSCO, Ingenta, i nisu dostupni u bibliotekama. Na internetu su dostupni samo do nivoa apstrakta. Kada urednik ili recenzent koji sumnja da neki rad poslat u časopis predstavlja autoplagijat traži da autor pošalje rad koji ima sličan naslov i sadržaj kao rad poslat na recenziju, autor sklon zloupotrebama obično izbegava da to učini, koristeći se različitim izgovorima. Recenzent ima puno pravo da traži dodatne informacije, pa i radove koje je prethodno objavio, a koji se bave sličnom temom kao rad koji se recenzira. Kako bi se obezbedila anonimnost recenzije, recenzent treba da zamoli urednika da to učini umesto njega. To treba činiti kad god postoji i najmanja senka sumnje ili treba dodatno osvetliti neki problem (npr. autor navodi da je problem bitan za argumentaciju objasnio u nekom prethodnom radu ili tezi, a taj materijal recenzentu nije dostupan, pa ne može neposredno da proveri da li je to zaista tako). Ako autori odbijaju da dostave traženi materijal (a nema razloga da odbijaju zato što je to već objavljen materijal koji urednik i recenzent ne mogu da zloupotrebe), njihove rukopise treba eliminisati, bez kompromisa.

Instalirajte PubPeer aplikaciju u svoje internet pretraživače: http://blog.pubpeer.com/?p=143. PubPeer je sajt koji 2012. godine pokrenula grupa naučnika iz SAD sa ciljem da omogući naučnu diskusiju i neku vrstu permanentne recenzije i nakon objavljivanja naučnog rada (post‐publication peer review). Registrovan ili neregistrovani korisnici mogu anonimno da postave komentar u vezi sa nekim naučnim člankom, nakon čega autori rada bivaju obavešteni i od njih se očekuje da se uključe u diskusiju. Diskusija je javna, a na ovom sajtu se često prijavljuju i slučajevi plagiranja (pa se može desiti da ponekog autora nađete i na tom mestu, u tom kontekstu). Pomenuta aplikacija za internet pretraživače omogućava da na sajtovima časopisa, u indeksnim bazama podataka, na Google Scholaru (tj. svuda gde se može naći DOI članka) vidi da li na PubPeer-u postoje neki komentari o traženom članku. Kada je instalirate, prilikom provere podataka o autoru, ispod radova koji su komentarisani pojaviće se narandžasta traka sa obaveštenjem da komentari postoje i linkom ka njima.

Provera autora i njihovih prethodnih radova efikasna je preventivna mera. Tokom recenzije, dobar recenzent svakako proverava šta je već objavljeno u vezi sa temom rada kako bi mogao da odgovori na pitanje da li se u radu iznosi dovoljno novih rezultata koji bi opravdali njegovo objavljivanje. Propust se uvek može desiti, ali je verovatnoća da do njega dođe znatno manja ako recenzent dobro proveri dostupne izvore informacija. Ako je neki autor ipak uspeo da poturi plagijat koji nije bilo lako otkriti, postoji procedura za povlačenje vec objavljenog rada.

Što se provere samog teksta tice, ako ne možete da kupite iThenticate ili Turnitin, od neke pomoći može biti i Google. Možete koristiti i besplatne online alate za proveru plagijarizma koji dopuštaju da se ubaci deo teksta (http://smallseotools.com/plagiarism-checker/, http://www.plagtracker.com/), ali izbegavajte one koji od vas traže da im pošaljete fajl, tj. rukopis, zato što niko ne može da vam garantuje gde će on zavrsiti i ko će ga i kako koristiti, a časopis je dužan da autorima garantuje da će material koji je poslat na recenziju biti tretiran kao poverljiv. Neke domaće redakcije su koristile Viper (http://www.scanmyessay.com/), i bile su prilično zadovoljne njime. Ispostavilo se, međutim, da taj servis, koji prvenstveno služi za proveru studentskih radova, čuva na serveru poslate radove (oni to otvoreno kažu: http://www.scanmyessay.com/viper-use-essay.php), a na internetu se mogu naći pritužbe zbog korišćenja tih radova: https://www.plagiarismtoday.com/2013/11/18/viper-plagiarism-scanner-stealing-essays/. Nešto više od pola godine Viper nije radio bez ikakvog objašnjenja da bi sada davao obaveštenje da ovaj servis nije dostupan za naš region ali da rade na tome da ga učine dostupnim. Ono što više zabrinjava je činjenica da na sajtu u objašnjenjima kako se servis koristi, navode da će svi radovi koji su uneti za proveru plagijarizma posle 9 meseci biti dostupni svim studentima i da ova baza funkcioniše po principu baze Scribd. Ovim se dovodi u pitanje prava uredništva časopisa da neobjavljeni rad, često i pre prihvatanja rada za recenziju, da na uvid trećem licu. Ukoliko ovakvi pravni odnosi nisu prethodno utvrđeni, ne preporučuje se upotreba ovog servisa, kao i onih koji funkcionišu na istom principu.

Autorska prava i CC licence

U modelima su ponuđene tri tipične varijante regulisanja autorskih prava:

·Autori prenose prava na časopis/izdavača (Varijanta 1 u modelima)
·Autori zadržavaju autorska prava, a na časopis prenose određena, prilično velika prava (koja mogu biti ekskluzivna – Varijanta 2a, ili neeskluzivna varijanta 2b)
·Autori zadržavaju sva prava, a časopisu daju pravo da objavi i distribuira rad i bude citiran ako njegov prvi izdavač.

Varijanta 1 karakteristična je za komercijalne izdavače, dok se u časopisima u otvorenom pristupu češće koriste varijante 2 i 3. U varijantama 2 i 3 obično se primenjuju i CC licence i tu možemo razlikovati dva osnovna pristupa:

·Časopis se može odlučiti za jedan modul CC licence koji će primenjivati na sve radove koje objavljuje
·Časopis može da ponudi autorima da sami izaberu modul licence, što znači da će različiti radovi biti zaštićeni različitim licencama, u zavisnosti od toga šta su autori izabrali.

Tokom diskusije postavljeno je pitanje da li časopis može da primenjuje jednu licencu za sve radove, ali da u slučajevima kada autori za to imaju opravdane razloge omogući da se njihov rad zaštiti drugom licencom. To je moguće i ako se redakcija opredeli za tu mogućnost istu treba da navede u uređivačkoj politici. Generalno gledano, osim mogućnosti koje smo naveli u preporukama postoje i razne druge mogućnosti (na primer, u velikoj i Britaniji i SAD naučnici zaposleni u određenom tipu ustanova nemaju prava da potpišu ugovor o prenosu autorskih prava, i u takvim slučajevima dodaje se posebna klauzula u ugovor). Svaka redakcija treba da izabere one opcije koje odgovaraju konkretnom časopisu.

Postavljeno je pitanje da li časopis autorima nudi mogućnost da sami biraju da li će preneti autorska prava ili će ih zadržati, odnosno da li se autorima dopušta da izaberu između pristupa koje smo mi nazvali Varijanta 1, 2 i 3, ili je to nešto što časopis definiše. Ovo pitanje definiše časopis, odnosno lica i tela zadužena za definisanje politike časopisa. Dakle, ako predstavnici časopisa odluče da autori zadržavaju sva prava, to se navodi u uređivačkoj politici i važi za sve autore. Ako se autorima ostavlja mogućnost da biraju modul CC licence, u uređivačkoj politici se navodi činjenica da takav izbor postoji, a nakon prihvatanja rada autorima se šalje dokument (ugovor ili izjava) u kom oni biraju modul licence, i onda to pravo važi za sve autore.

Dileme koje smo imali u vezi sa izborom optimalne CC licence za domaće časopise detaljno smo objasnili u napomenama u modelu za uređivačku politiku. Problem se svodi na to da u našoj sredini ni izdavači, ni autori, a ni čitaoci još uvek ne razumeju dovoljno dobro šta koji modul licence podrazumeva i kako one funkcionišu, iako je ovaj sistem licenci u suštini jednostavan. Iz tih razloga, mi smo u prvoj verziji modela (iz oktobra prošle godine) predložili varijantu koja je „najbezbednija“ za autore. Sa druge strane, u svetu je sve prisutnija tendencija primene najliberalnijih modula CC licenci. Svaki časopis koji hoće da primeni CC licence treba da odluči da li će autorima ostaviiti mogućnost da biraju licencu ili će se opredeliti za jedan modul koji će se primenjivati na sve radove. U svakom slučaju, časopis u bilo kom trenutku može da promeni ovaj segment politike: npr. može da primenjuje jedan modul licence, pa da naknadno odluči da autorima omogući da sami biraju; ili da koristi jedan modul za sve radove, pa da odlući da pređe na drugi. Svi radovi objavljeni do tog prelomnog trenutka ostaju pod licencom koja im je prvobitno dodeljena, a svi novi radovi dobijaju novu. Tokom diskusije je postavljeno pitanje da li se kod časopisa koji će tek uvesti CC licence iste moraju retroaktivno primeniti i na radove koji su ranije objavljeni. Ne moraju. Za ranije objavljene radove sva prava će biti zadržana, a na nove radove će se primenjivati CC licence.

Čemu služe CC licence i zašto je dobro koristiti ih?

U slučajevima kada autori prenose autorska prava na izdavača, a isti ih zadržava, autori i treća lica koja žele da koriste materijal sadržan u članku (npr. da određenu sliku iz rada objave u nekom preglednom radu, ili da članak prevedu i objave u nekom zborniku) moraju da upute izdavaču zahtev/molbu da im to dozvoli. Ima izdavača koji ta prava neće ustupiti besplatno, naročito trećim licima. Kod nas ima mnogo časopisa u kojima ova prava nisu definisana, iako izdavači nemaju ništa protiv toga da autori na različite načine koriste svoj rad. Kada prava nisu definisana, važi princip da ako neki vid korišćenja nije eksplicitno dozvoljen, znači da nije dozvoljen, odnosno smatra se da su sva prava zadržana. Korišćenjem CC licenci publici i potencijalnim korisnicima se saopštava na koji način mogu da koriste neki sadržaj. To konkretno znači da lica koja žele da koriste sadržaj zaštićen CC licencom za određene vidove korišćenja neće morati da upute molbu izdavaču i čekaju da ista bude odobrena. To će morati da čine samo za one vidove korišćenja koji izlaze iz okvira licence. Imajući u vidu da je sve veći broj finansijera naučnih istraživanja koji zahtevaju da rezultati istraživanja budu javno dostupni, autori prilikom traženja časopisa u kom će objaviti rad obavezno proveravaju kakva prava im izdavači daju u pogledu daljeg korišćenja objavljenog rada (odeljak o autorskim pravima i politika samoarhiviranja). Zato je važno da ta prava budu jasno definisana u uređivačkoj politici. Ako nisu eksplicitno definisana, potencijalni autori će sasvim sigurno zaobići časopis, iako bi im redakcija dozvolila da rad npr. deponuju u repozitorijum ili prevedu[1]. Oni jednostavno neće gubiti vreme na slanje upita i čekanje odgovora zato što na raspolaganju imaju i druge časopise kod kojih su prava eksplicitno definisana.

Pored toga, CC licence štite sadržaj od nedozvoljenih oblika korišćenja: u slučaju da neko koristi određeni sadržaj na način koji izlazi iz okvira licence (npr. komercijalno, a licenca dopušta samo nekomercijalnu upotrebu, ili ako nije naveden izvorni autor itd.), nosilac autorskih prava može da preduzme pravne mere.

Nije redak slučaj da se u istom časopisu jedan modul CC licence koristi za naučne radove, a drugi za ostale sadržaje na sajtu, uključujući metapodatke o radovima. Ako je i u vašem časopisu to slučaj, to treba precizirati.

Izbor i primena CC licence

Prezentacija

Prevod CC licenci na srpski

U slučaju kada časopis primenjuje isti modul licence na sve radove, redakcije treba prvo da prouče uslove različitih modula licenci i da izberu onaj koji najbolje odgovara stavovima redakcije i potrebama autora i čitalaca.

Gde treba da stoji oznaka licence?

Oznaka licence treba da stoji uz svaki rad. Ako su metapodaci o svakom radu dostupni na zasebnoj html/php strani, uz metapodatke treba dodati i

1. oznaku modula licence koja je HTML linkom povezana sa opisom licence na sajtu Creative Commons, ILI

2. oznaku licence ispod koje piše naziv licence, koji je dat u formi HTML linka koji vodi do opisa licence na sajtu Creative Commons, ILI

3. oznaku licence ispod koje piše naziv licence, koji je dat u formi HTML linka koji vodi do opisa licence na sajtu Creative Commons, a navedeni su i najjosnovniji metapodaci

Html kod za opcije 2 i 3 može se generisati na strani https://creativecommons.org/choose/

U sledećem segmentu mogu se uneti metapodaci. Ovaj segment nije obavezan. Ako je u pitanju rad u časopisu, pod Title of work se unosi naslov članka, pod Attribute work to name imena autora, a pod Attribute work to URL, URL adresa na sajtu časopisa. Ako se člancima dodeljuje DOI, onda na tom mestu treba navesti perzistentnu adresu u formi http://dx.doi.org/10.2298/..... Poslednja dva polja za nas u ovom trenutku nisu bitna. Pod Format of work sa padajuće liste treba izabrati text.

Na osnovu definisanih uslova (i unesenih metapodataka, ako su uneseni) formira se HTML kod, koji se može kopirati i inkorporirati u html/php stranicu sajta koja odgovara datom članku.

Oznaku licence treba dodati u i PDF verziju svakog rada, npr. ovako: http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0351-9465/2016/0351-94651602183N.pdf, kako bi čitaoci koji do PDF dokumeta dolaze direktno iz internet pretraživača (a ne preko sajta časopisa) odmah znali na koji način mogu da koriste članak.

Čak i bez Aseestant-a nije neophodno imati ugovore o autorskim pravima ako je u uređivačkoj politici jasno istaknuto da samim činom slanja rada u časopis na recenziju autori prihvataju obaveze i etičke standarde definisane u uređivačkoj politici. S druge strane, imajući u vidu da se uređivačka politika može menjati, da se menjaju urednici, a da se dešava da se zloupotrebe otkriju nakon 10 godina, dobro je imati takve ugovore. Na primer, može se desiti da se časopisu javi istraživač koji greškom ili iz zle namere nije naveden kao autor, a koji traži da se ispravi nepravda koja mu je nanesena. U toj situaciji redakcija treba da dokaže da odgovornost za grešku ne leži na na njoj, a to je najlakše uraditi pozivanjem na dokument – izjavu ili ugovor, koji su potpisalu autori članka ili autor zadužen za korespondenciju. U konkretnom slučaju takav dokument bi nedvosmisleno dokazao da ime oštećenog autora nije navedeno prilikom slanja rukopisa i da su time autori prekršili obavezu da kao autore navedu sva lica koja su značajno doprinela sadržaju rukopisa.U Aseestant-u su regulisana autorska prava prilikom prijave rukopisa. Da li je i pored toga neophodno da imamo ugovor o autorskim pravima koji predlažete?

Da li CC licencom moze da se definise i nacin samoarhiviranja?

Da. Ipak, i pored toga što licenca već sadrži tu informaciju, u dokumentu u uređivačkoj politici treba eksplicitno definisati politiku samoarhiviranja (čak i ako se autorima ne dozvoljava ništa što ne izlazi iz okvira primenjene licence) kako bi ta informacija bila lako dostupna i potencijalnim autorima (već smo pomenuli da neki od njih još uvek ne razumeju CC licence ili se ne udubljuju dovoljno u njihov sadržaj) i evaluatorima različitih baza podataka koje indeksiraju časopise. Moglo bi se reći da prilikom definisanja politike časopisa važi pravilo da se u eksplicitnosti ne može preterati. Prilikom definisanja politike časopisa i uređivanja sajta uvek se treba staviti u poziciju čitaoca i korisnika, koji ne znaju unapred gde se određeni sadržaj nalazi i ne žele da potroše previše vremena na njegovo nalaženje.

Da li je u redu da časopis primenjuje jedan tip Creative Commons licence za sve radove a da istovremeno ostavi autorima mogućnost da, kada za to postoje razlozi, zahtevaju da se samo na njihov rad primeni drugi tip CC licence?

Da, u redu je. Slična praksa je često prisutna u institucionalnim repozitorijumima. Ako rešite da primenjujete takvu praksu, napomenite u politici časopisa da se „linearno“ primenjuje određeni tip licence, ali da autori mogu da zahtevaju da se njihov rad zaštiti drugim tipom, ako je to potrebno. Ovo se naročito preporučuje časopisima koji koriste restriktivnije licence kako ne bi odbili autore koji imaju obavezu da radove objavljuju pod liberalnijim licencama.

Da li su Creative Commons licence besplatne?

Da, besplatne su. One su rezultat težnje da se olakša i ubrza slobodan protok informacija i sadržaja na internetu i da se autorima koji to žele omogući da svoj rad distribuiraju bez nepotrebnih birokratskih prepreka.

Gde treba staviti oznaku CC licence? U PDF dokument? Na sajt?

Oznaku licence svakako treba staviti u svaki PDF dokument zato što će određeni broj korisnika do njih doći direktno preko internet pretraživača, a ne preko sajta časopisa. Oznaka licence bi trebalo da stoji i pored metapodataka o svakom članku na sajtu časopisa. Ima časopisa kod kojih to nije moguće sprovesti u delo zbog načina na koji se sajt održava. Zato je važno da oznaka licence bude vidljiva bar u PDF dokumentu.

Digitalizacija starih svezaka časopisa

Tokom diskusije je bilo reči i o digitalizaciji i postavljanju na internet starih brojeva časopisa. Uprkos uvreženom mišljenju da je to značajno za časopise u oblasti društvenih i humanističkih nauka, a da za prirodne i tehničke nije toliko važno, zato što u tim oblastima „stručna literatura brzo zastareva“, stare arhive treba digitalizovati i učiniti dostupnim kad god je to moguće. Štaviše, preporučujemo redakcijama da, ako su u mogućnosti, dodele DOI brojeve i svim starim radovima koji su dostupni na internetu, kao što su to uradili veliki komercijalni izdavači. Ne samo da se stari radovi još uvek citiraju (naročito u doktorskim disertacijama), nego dostupnost starih radova omogućava onima koji se bave istorijom nauke da pravilnije sagledaju doprinos pojedinaca, institucija, pa i čitavih država. Osim toga, neki autori zloupotrebljavaju činjenicu da starija literatura nije dostupna na internetu, pa plagiraju svoje ili tuđe radove koji se ne mogu lako naći. Stavljanjem starih arhiva u otvoreni pristup znatno bi se suzio prostor za takve mahinacije.

Kako preuzeti publikacije koje je Google skenirao

Onima koji bi se rado upustili u digitalizaciju i postavljanje starih svezaka časopisa od velike pomoći može biti servis Google Books. Naime, u američkim bibliotekama su skenirani ogromni fondovi knjiga i časopisa, ali je Google taj materijal morao da „zaključa“ zbog tužbe izdavača (zbog kršenja autorskih prava). Izdavači koji žele da svoje publikacije učine dostupnim javnosti mogu da pošalju zahtev i publikacije će biti „otključane“, a izdavači će moći da preuzmu PDF, besplatno. Časopis Journal of the Serbian Chemical Society je na ovaj način došao do velikog dela svoje stare arhive (odnosno arhive svojih prethodnika): http://www.shd.org.rs/JSCS/Vol1-59/JSCS_1-59.htm.

Procedura je jednostavna:

1. Pretražite https://books.google.com/. Kao kriterijum za pretraživanje unesite naslov časopisa, pod navodnicima, ali isprobajte i druge varijante: skraćeni naslov, uporedni naslov (na različitim jezicima. ćirilicom)...a onda sve to i bez navodnika. Veća je verovatnoća da će se naći časopisi značajnih nacionalnih institucija sa dužom tradicijom, odnosno oni časopisi koji se nalaze u fondovima američkih biblioteka zahvaljujući razmeni. Pošto skeniranje još uvek traje, lako se može desiti da neke sveske koje sada ne možete da nađete budu dostupne posle nekoliko meseci.

2. Ako u rezultatima pretraživanja nađete svoj časopis i pored njega stoji oznaka „Snippet view“ ili „Prikaz isečaka“, to znači da je sveska skenirana i dostupna, i da je možete „otključati“. Ako piše „No preview“, znači da nije dostupna.

Sledeća slika pokazuje šta se vidi pre „otključavanja“.

A ispod prikaza pronađene sveske mogu se videti još neke (koje su takođe dostupne):

„Common terms and phrases“ pokazuje reči koje su izvučene prilikom optičkog prepoznavanja teksta (OCR) i ovde se vidi da ono nije najsrećnije urađeno, ali poznato je da OCR na Google Books nije idealan, naročito kada je ćirilica u pitanju. Pored toga, može se desiti da neke strane nedostaju, da su neke okrenute naopako ili da nisu najbolje skenirane, ali i to se može ispraviti nakon preuzimanja publikacije.

3. Sledeći korak je slanje zahteva za sveske koje ste pronašli. Zahtev se nalazi na sledećoj adresi: https://support.google.com/books/partner/troubleshooter/6285269?rd=1. Na pitanje „Is your book available in snippet view on Google Books?“ odgovarate sa „Yes“ i dobijate detaljniji formular u koji unosite podatke. Ako nemate otvoren nalog na servisu Google Books Partner Program, moraćete da se registrujete nakon popunjavanja formulara (štriklirajte polje „Check this box if you don't have a Google Books Partner Program account“), a ako imate, da se ulogujete na isti. Veoma je važno da kod „Percentage of the books you'd like to make viewable“ izaberete opciju 100% with downloadable PDF“. Time omogućavate svim korisnicima servisa Google Books da besplatno preuzmu PDF, ali jedino tako i vi možete da ga preuzmete. Obično protekne od nekoliko dana do nekoliko nedelja pre nego što sveske postanu dostupne. Danas je sve to mnogo brže (ranije se čekalo po nekoliko meseci). Imajući u vidu da bi za mnoge redakcije skeniranje starih svezaka predstavljalo trošak za koji sredstava nema, trud se isplati.

Dodatne informacije o registraciji i korišćenju servisa možete naći ovde: https://support.google.com/books/partner/?hl=en#topic=3424344. Ako se nešto zaglavi (dešava se) ili vam je potrebna pomoć, pišite nam. Obavestite nas i ako se ništa ne zaglavi. Voleli bismo da znamo šta ste sve našli i „otključali“

Tipovi naučnih radova

Kod nas:

http://kobson.nb.rs/upload/documents/MNTR/Dokumenti/akt_o_uredjivanju_casopisa.pdf

Na Zapadu (englesko govorno područje):

https://undergraduatesciencelibrarian.org/a-very-brief-introduction-to-the-scientific-literature/types-of-scientific-literature/

http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/18695858

Baze podataka

Urednik časopisa Thermal Science je sa nama podelio informaciju koja može biti korisna za sve časopise koji imaju ugovor sa agregatorom EBSCO. Naime, u ugovoru stoji odredba da će EBSCO periodično isplaćivati izdavaču određenu nadoknadu za korišćenje članaka iz časopisa u okviru ovog servisa, ali tokom dužeg vremenskog perioda nikakvih isplata nije bilo. Kada se redakcija obratila predstavnicima servisa EBSCO, ispostavilo se da EBSCO treba da plati sumu od nekoliko stotina dolara, koja je i plaćena. Preporučujemo izdavačima koji imaju slične ugovore sa servisom EBSCO da provere da li i njima EBSCO treba da isplati neku nadoknadu. Mi ćemo pokušati da dođemo do detaljnijih informacija u kontaktu sa regionalnim predstavnikom ove kompanije.

Da li treba prijavljivati časopise u različite baze podataka (koje indeksiraju časopise)?

Čak i kada činjenica da se časopis indeksira u nekoj bazi podataka ne utiče na njegovo rangiranje (kategoriju u nacionalnom sistemu), dobro je da on bude prisutan u većem broju baza podataka zato što na taj način postaje dostupan širem krugu čitalaca. To je posebno značajno za „male“ časopise i one koji imaju tehnički skromnije sajtove. Naravno, treba voditi računa o kvalitetu i ugledu pojedinih baza podataka. S obzirom na to da je za interesovanje za ovu temu veliko, na radionici koja će se tokom druge polovine oktobra održati u Narodnoj biblioteci biće više reči o različitim bazama podataka u kojima se indeksiraju časopisi.

Predavanja:

Indeksiranje časopisa u različitim bazama podataka, Katarina Perić, Odeljenje za naučne informacije Narodne biblioteke Srbije (PDF na srpskom, 2024 KB)

Korisni linkovi:

Beleske sa skype sesija

[1] Isto važi i za politiku otvorenog pristupa: ako u uređivačkoj politici ne piše eksplicitno da je časopis u otvorenom pristupu, velika je verovatnoća da neće biti prepoznat kao takav.