Predatorski časopisi
Šta gledaju autori?
Izdavači kao posredna meta predatorskih izdavača
Korisni linkovi
Predavanja
Z
animljivosti

 

Predatorski časopisi

Predatorski časopisi u otvorenom pristupu su časopisi koji naplaćuju troškove objavljivanja naučnog rada autorima bez prateće naučne recenzije. Termin je skovao Džefri Bil, američki bibliotekar poznat kao kritičar naučnog izdavaštva u otvorenom pristupu, koji je postavio kriterijume za kategorizaciju predatorskih časopisa i formirao listu izdavača (arhiva) i listu nezavisnih časopisa (arhiva) koji zadovoljavaju ove kriterijume. Obe liste se redovno ažuriraju. One su sastavljene prema ličnom izboru Džefrija Bila, što je jasno navedeno na samom blogu. Ipak, njegov rad i zalaganje u polju naučnog izdavaštva je veoma cenjen u naučnoj zajednici, i često se primenjuje u oceni naučnih časopisa.

Ovo su liste koje treba da prate istraživači, odnosno autori naučnih radova prilikom odabira mesta za publikovanje rezultata svojih istraživanja, ali i izdavači naučnih časopisa koji vode računa o kredibilitetu svog časopisa radi provere eventualne pojave njihovog časopisa na ovoj listi. 

Šta gledaju autori?

Prilikom formiranja politike svog časopisa, izdavači treba da znaju koje su to karakteristike predatorskih časopisa i da se pobrinu da njihov način rada ne ostavi upravo takav utisak.

Predatorski izdavači šalju najrazličitije zahteve i ponude autorima. U nekim slučajevima nije teško shvatiti o čemu se radi, a nekada su pisma sastavljena tako da to nije odmah očigledno. 

Pismo izdavača-predatora obično počinje navođenjem naslova nekog rada, koji je naučnik – kome je pismo upućeno – već objavio. Cilj takvog obraćanja je da kod potencijalnog autora stvori utisak da iza ponude stoji ozbiljna izdavačka politika, i da neko pažljivo prati njegov rad. To, naravno, nije slučaj, s obzirom na činjenicu da do ovih podataka nije teško doći.

Ovakva pisma su vrlo često upućena sa mejl adresa na gmail, yahoo, hotmail domenima, ili sa nekih sličnih, a manje poznatih besplatnih veb servisa.

U pismu se navode lažni podaci o kvalitetu i rangiranju časopisa. Na primer, piše da časopis ima IF, a nema ga; da se indeksira u Web of Science i da ce uskoro dobiti IF, a ne indeksira se; da ga indeksira EBSCO (koji nije indeksna/citatna baza, nego agregator, pa podatak da se neki časopis u njemu nalazi ne znači da je samim tim kvalitetan...­ često, čak ni taj podatak nije tačan).

Takođe, često se dešava da sajt časopisa koji je naveden u pismu uopšte ne radi. Ako radi, on neretko dizajnom podseća na sajt nekog renomiranog izdavača (naročito boje i logotip), a u sekciji „uređivački odbor“ stoji vrlo duga lista imena, nekada čak uglednih naučnika, od kojih mnogi, istini za volju, i ne znaju da se na njoj nalaze, a neki su prihvatili poziv takvog izdavača smatrajući to čašću, i ne unoseći se mnogo u izdavačku politiku i pobude izdavača.

Naziv časopisa obično mnogo liči na naziv nekog renomiranog časopisa. Zato uvek treba proveriti ovaj podatak, naročito ako je dat i ISSN broj.

Adresa redakcije je obično lažna. Piše, na primer, da se redakcija nalazi u Njujorku, Londonu, Nešvilu, Amsterdamu itd., a čitavim opisanim biznisom se upravlja iz Indije ili Kine. Postoji jednostavan način da se proveri tačnost adrese i podataka o pravnom ili fizičkom licu koje stoji iza ponude/sajta. Dovoljno je da se na nekom od ovih sajtova: http://whois.domaintools.com/http://www.whois.net/ unese adresa koja se navodi u pismu. Dobićete podatke ko je, kada i gde registrovao domen. 

Šta je cilj ovih izdavača? Cilj je da bar neki procenat autora prihvati njihovu ponudu i pokaže interesovanje. U nekoj od narednih faza pregovora, po pravilu se ispostavlja da se objavljivanje rada plaća, i to čak ne bi bilo sporno, da su podaci o kvalitetu časopisa navedeni u ponudi tačni. U ovakvim časopisima prave recenzije nema, a namera uredništva nije da izgradi kvalitetan časopis koji će u perspektivi biti visoko rangiran, nego da zaradi novac, sve dok ima zainteresovanih naivnih autora. Ima autora koji svesno i namerno objavljuju u takvim časopisima, zato što sistem evaluacije naučnog rada u njihovim sredinama to toleriše.

Postoje predatorski časopisi koji imaju IF (slučaj dva bosanska i jednog rumunskog časopisa). Zato treba biti posebno oprezan kada se donosi odluka o objavljivanju rada u časopisu sa dna JCR liste koji, pri tome, nema jasnu izdavačku politiku i profesionalno sprovedenu proceduru recenzije.

Autori takođe treba da budu svesni da postoje pokušaji „kidnapovanja“ rada ili naučnih rezultata. Na primer, potencijalni autor dobija pismo sa adrese koja mnogo liči na pravu adresu pravog časopisa. U pismu se navode podaci o pravom časopisu koji ima IF, i čiji kvalitet nije teško proveriti. To je obično Open Access časopis, gde autor ili njegova matična institucija snose troškove objavljivanja rada, a rad se, zauzvrat, objavljuje u režimu otvorenog pristupa. Potencijalnom autoru se nudi da mu se rad objavi u režimu otvorenog pristupa, bez plaćanja bilo kakve nadoknade, pod uslovom da rad pošalje na određenu mejl adresu (koja mnogo liči na pravu adresu redakcije). Nije nemoguće da neki zaista renomiran autor dobije ovakvu ponudu, no teško da će se od njega tražiti da rad pošalje elektronskom poštom, i da će to od njega tražiti izdavač koji ima vrlo razvijenu izdavačku platformu i koristi danas uobičajene elektronske formulare za slanje radova. Cilj ovakvih pokušaja je da se dođe do rezultata nečijeg naučnog rada i da se ti rezultati iskoriste za sopstvene potrebe.

Izdavači kao posredna meta predatorskih izdavača

Meta predatorskih časopisa su autori, i ovo su sve načini na koje oni pokušavaju da dođu do njih. Njihova posredna meta mogu biti i sami časopisi. Predatori na različite načine prate rok pletpate izdavača na domen časopisa, posebno časopisa sa IF-om. Ako izdavač propusti da na vreme produži pretplatu na domen, predatori će preuzeti link i nastaviti da se predstavljaju kao izdavač visokog kredibiliteta, a ponašaće se predatorski. Na taj način, žrtve njihovog delovanja nisu samo autori, već i izdavači, jer posle moraju da se bore da povrate svoje mesto u ovom poretku. Domene izdavača kradu ne samo predatori, već različiti “pirati” koji posle preprodaju ove domene i pronalaze drugu korist u tome. I u tom slučaju, to je svakako negativna ocena za izdavača, i o tome treba voditi računa.

Korisni linkovi:

Bohannon, J. (2013). Who’s afraid of peer review. Science342(6154).

Šipka, P. (2012). Legitimacy of citations in predatory publishing: The case of proliferation of papers by Serbian authors in two Bosnian WoS indexed journals. CEES Occasional Paper Series2012, 25-26.

Reynolds, R. (2016). The predatory publishing phenomenon: dead end or just an inconvenience on the road to a new scholarly publishing landscape?. Insights29(3).

Think. Check. Submit. – video koji nudi osam saveta kako proveriti relevantnost izdavača.
 

Predavanja:

Predatory publishing, Roxanne Missingham, University Librarian and Chief Scholarly Information Officer at Australian National University

Predatorski izdavači i slične pojave, Milica Ševkušić, Biblioteka Instituta tehničkih nauka SANU, Sekcija bibliotekara i knjznicara ZIS, Librarian at Sekcija bibliotekara i knjžničara ZIS

UKSG Conference 2016 Breakout Session - The Predatory Publishing Phenomenon: actors, bystanders, consequences, Regina Romano Reynolds, UKSG: connecting the knowledge community

Zanimljivosti:

Genijalna šala dvojice profesora: Objavili rad na "tarzan inglišu" da bi ismejali alave kolege, Blic online